Braćo i sestre ... detaljnije o svemu

     Ako postoji bilo kakva uteha ili opravdanje, bila bi da nikom ne pišem, pa ni mom bratu Filipu. Svakako da je to ružno, ali skoro da je to jače od mene. Ali kao što vidiš uspeo sam da otklonim još jedan od lošijih strana moje ličnosti. Počeo sam da pišem. “Ovo je mali korak za čovečanstvo ali veliki za mene”.???

     Pokušaću opisati ono što mi se dogodilo, opširnije nego što sam u objašnjenju na uvodnoj stranici Deklaracije ove web prezentacije napisao, a namenjeno je svima koje interesuju stvarni uzroci mog preobraženja.

     Dakle ceo moj život, do leta 1999. godine bio je sličan svakom drugom u svakom pogledu. Najkraće rečeno, veoma grešan. I moja bolest, evo 11. godina kako je podnosim i borim sa njom, kao i sve druge, su dakako posledica, pre svega praroditeljskog, roditeljskog i na posletku, vlastitog greha. Prva dva nivoa, grešan čovek skoro nikako ne može (sam) da spozna. Treći, može svaki čovek (hrišćanin), uz iskrenu želju za pokajanjem, de se ispravi i krene jednim jedinim ispravnim putem, putem očišćenja i spasenja vlastite duše. Pri tom, na tom putu, svesno ili nesvesno, čovek pripomaže i drugima sa istom željom.

     Spoznaja da nas na početku trećeg milenijuma bombarduju, dojučerašnji "saveznici", i da mi Srbi moramo plaćati sve, i za šta smo krivi i za ono šta nismo skrivili, mnogo boli.

     Niz određenih, hronoloških događaja, doveli su me da počnem sebi postavljati neka pitanja na koja nisam mogao sam odgovoriti, niti sam znao ko mi ih može dati. Podsvesno sam shvatio da moj život takav kakav je bio, nema nikakvu dobru perspektivu. Počeo sam skoro očajnički da tražim rešenje. Mogući, potencijalni odgovori nametali su mi se i predstavljali su nešto sasvim uobičajeno (deja-vu) u tako ozbiljnim i prelomnim momentima. Naveo bih neke primere iz repertoara. Iseljenje u neku drugu državu, zamena stana za neki u manjem gradu, promena posla, itd. Sada, smem priznati i sebi i drugima, "predlog" koji mi je (tada to nisam znao), ponudio sam đavo, da možda učinim i ono najgore. Kao što se vidiš, nisam prihvatio! Bogu hvala!!! Tu vrstu nemoći da sagledam pre svega i iznad svega, vlastite uzroke moga "palog" života pratila je i ona fizičko-zdravstena. Gubljenje svake energije, posebno životne, dosegla je takav alarmantni nivo da sam mogao samo za 2-3 sata da funkcionišem. Za vreme ručka dok ga je Mira pripremala, ja nisam imao snage da sedim i čekam, već sam morao otići da se 30-45 minuta odmorim i sakupim snage da bih jeo. Vrhunac svega bio je moj glas, ako se to moglo i nazvati tako - mnogo više je ličio na šapat. Takvo stanje trajalo je par meseci i bivalo je sve teže. Između ostalog, pomislio sam da mi se stanje pogoršalo novim napadom m.s. te sam stoga zatražio pomoć lekara. Ubzo sam shvatio da mi mogu malo ili ni malo pomoći. Retki su, ili ih ja nisam upoznao, lekari koji svoje dijagnosticiranje i lečenje zasnivaju na istraživanju nastanka uzroka pojedine bolesti.

     Verujem, kako sveti oci govore, da je uzročnik svakog oboljenja greh. Verujem i gotovo sam siguran da većinu lekara zanima da ublaže ili otklone posledicu, akutnog-hroničnog stanja ne marivši za uzrok!

     Otišao sam kod dva prof. dr. neurologa da me pregledaju i pomognu. Osim uobičajenih pregleda ni jedan nije ni pomislio da sa mnom porazgovara. Rekoše mi, ti si neurološki u solidnom stanju. Konačno shvativši da smo mi za njih isto što i avioni na nebu kontrolorima letenja, crtice i tačkice, napuštam ih.

     Ovakva slika života, nije ni malo obećavala. Ali, pri kraju svakog tunela pojavljuje se svetlost. Maglovito, ipak, naziralo se rešenje.

     Dva pitanja su se postavila? Nešto ili neko mi je potreban? Ali još nisam znao odgovore. Ubrzo sam shvatio da ne postoji ono prvo! Dakle: "Ko?". To pitanje nudilo je tri moguća odgovora. Znao sam prva dva. Prvo, ta osoba ne mora biti veoma pametna, obrazovana, iskusna i sl. ali nekako bliska tim pojmovima. Neko ko bi mogao da mi daje bescen blago ali svakako ne materijalno. Već tada sam znao da mi materijalno bogatstvo ne bi mnogo pomoglo. Sada sam siguran da bi mi ubrzo bilo još gore. Drugo, niko koga sam već poznavao nije bio takva osoba, a među njima bilo je osoba i sa dva fakulteta, magistara i doktora nauka. Niko od njih nije mogao da mi da ono šta mi je bilo potrebno. Odgovor, i to pravi i jedini, pojavljuje se kasnije.

     Još jedna zanimljivost sa mojim stanjem bila je prisutna. Sedeći često, sticajem raznih okolnosti u kafeima preko dana, noću sam već tada počeo da gubim skoro svaki interes za taj "sport", što je za vreme bombardovanja i jedino bilo moguće, počeo sam neke stvari (medju njima i ljude) da gledam drugim očima. Dakle, sedeći među uglavnom mlađim ljudima, slušajući ih posmatrajući i razgovarajući sa njima, osećao sam se vrlo neprijatno, tužno, razočarano i na kraju skoro pomalo uplašen. Najbliža slika onog šta sam "video" opisaću scenama jednog SF filma iz 60-tih godina koje su mi se u tim momentima podsvesno pojavile.

     U nekom gradu, glavni lik šetajući ulicom, nailazi na scenu nasilja nekolicine ljudi nad jednim čovekom. Zatim sledi i njegovo ubistvo. Ubice beže. On se saginje uzimajući naočare za sunce sa žrtve i stavlja ih na glavu. Tada, on kroz ta stakala vidi ubice koji u stvarnosti i nisu ljudi, već demoni, sluge pakla. Tokom filma on pokušava da se bori protiv njih. Kako film odmiče, njihov broj se povećava. Glavnom liku pritiču pomagači mada neuporedivo u manjem broju. I pored toga on ne posustaje. Večita borba dobra i zla. Skoro sve institucije (policija, zdravstvo, školstvo, sudstvo itd.) postali su, kada ih glavni junak gleda onim naočarima, demonske. Za ostale, koji nemaju te naočare, oni su potpuno normalni ljudi. Kraj filma nije holivudski "happy end", naravno. Uostalom, treba pročitati knjiugu Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova i njeno tumačenje svetih otaca da bi se taj film i poruka pravilno protumačili.

     Gledajući ljude oko mene imao sam sličan utisak. Devojke i muškarci, velika većina obučeni u crno. Devojke polugole, od njih deset, devet je ofarbano u plavo-šatirano. Sve ih je više sa veštačkim kosama, bojama očiju, ustima, grudima, noktima ?!?! Dijamanti na nosevima, zubima, pupcima. Mladići, a i oni nešto stariji, ošišani do glave (nekada su tako izgledali samo oni koji su bili u zatvoru) veruju da tako izgledaju lepše, bolje ili privlačnije. Stvarna želja njihova je da "izgledaju" surovo-moćno. Okićeni zlatnim lancima u besnim skupocenim kolima (koja nisu kupili regularno), stavljaju što je moguće veći krst sa brojanicom ispod retrovizora. To bi druge trebalo da uveri da su oni pravoslavci i to oni pravi? Svima u rukama mobilni telefoni (torbice i džepovi prazni).

     "A budući da je čovek prizvan da bituje po obrazu Božijem ..., on, čim se ne kreće putem oboženja, počinje da oseća prazninu u sebi, oseća da nešto nije u redu. On pokušava tu prazninu da ispuni raznim sadržajima, ali ipak ne pronalazi istinsku sreću. Čovek, gušeći se, stvara izmišljeni, površni, mali i ograničeni svet, u kome sam sebe porobljuje i zatočuje. On organizuje svoj život tako da nikad nema mira, da nikad ne biva sam sa sobom. I ono što neki¸ pokušavaju sa drogama, to on pokušava sa bukom, napetošću, televizijom, radijom (izgovarajući se "hoću mozak da odmorim"), i informacijama o svemu i svačemu: da zaboravi, da ne razmišlja, da ne brine, da se ne seća da je na pogrešnom putu i da se udaljava od svoga cilja (...). A koji je to onda konačan cilj? To je oboženje, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ali ne na spoljašnji i sentimentalan, već na istinski način" (Arhimandrit Georgije Kapsanis).

     "Kada u vašem srcu nema Hrista, onda ono pušta unutra ili novac, ili posed, ili ljude".

     "S obzirom na opštu iskvarenost, ljudi ne mogu da shvate da postoji duhovna ljubav" (Starac Amfilohije Makris).

     To me unespokojava jer dobro znam kuda to vodi.

     Sada nastaje zaplet. U to kritično vreme, pojavljuje se žena, kroz koju je iniciran početak mog preobražaja. Gosdpođa Dušanka, "Tičerka", kako je volela da je zovu. Penzionisana kao profesor engleskog u osnovnoj školi. Ona je srpkinja, pravoslavna hrišćanka. Verujem da je krštena. Još za vreme njene službe nažalost, oboljeva od nekog malignog oblika tumora na unutrašnjim organima. Prva operacija za neko vreme je smanjila tegobe. Medjutim, bolest ponovo napada, ovog puta žešće. Gotovo u poslednji čas, kada više niko nije mogao da joj pomogne, pojavljuje se čovek, musliman iz Bosne, koji preuzima na sebe da je izleči. Akupunkturom! To lečenje trajalo je oko dve godine, sa manje-više stalnim progresom. Na kraju ona biva izlečena (!??). Uporedo, ona prihvata dalekoistočna učenja-filosofiju. "Profesor" koji je zaslužan za ishod, po njegovim rečima, boravio je četiri godine u Kini, pa još četiri na Tibetu. Sebe predstavlja i skoro da insistira, da ga tako oslovljavaju, kao profesora kineske i tibetanske tradicionalne medicine i fitoterapije. Pored toga, kaže, nosilac je zvanja majstora devetog toana kung fua. Za sada toliko o njemu, nastavak sledi.

     Posle nekoliko godina asistiranja i učenja, ona ga "napušta" i počinje tajno sama da "leči" ljude akupunkturom. Prevremeno ga napustivši, nije dobila od njega potrebnu diplomu! No, da se vratim na momenat mog upoznavanja sa njim kao i sa Dušankom.

     Preko naše prijateljice, saznao sam o prof. Smaji i krenuo na upoznavanje i terapiju. U stanu koji je iznajmio, nalazila se i ordinacija koja je bila potpuno u duhu kineske i tibetanske tradicije. O njemu su mi pričali gotovo bajke. U ordinaciji u svakom trenutku bilo je mnogo ljudi tražeći pomoć od profesora. Mnogi su svojim pričama potvrđivali velike pomake i poboljšanja njihovih stanja. Tako sam prihvatio i započeo lečenje. Prvi kontakt sa iglicama bio je pozitivan. Bola, ako se to može tako nazvati, nije bilo. Najpribližniji opis bio bi ubod komarca. Sve vreme čula se tiho kineska muzika. To opušta. Međutim, posle nekoliko dana, počela mi je smetati velika buka od strane devojaka koje su mu asistirale. Lupanje vratima, udaranje drvenim klompama o parket narušavalo je, verujem ne samo meni, mir i opuštanje. Ne bih preterao kada bi uporedio atmosferu, isključujući muziku, sa manjom novinskom redakcijom. I nakon 5-6 dana (trebalo je da na terapiji provedem 3 x 10 dana), ja napuštam profesora i vraćam se ponovo nakon 7-8 meseci. Tada upoznajem Dušanku i njenu ćerku, koja je radila na prijemu stranaka. Uspevam da završim dva kruga, i onda ponovo napuštam. Razlog više bio je što sam slušajući gotovo neverovatne priče o njemu i njegovim "moćima" očekivao i prižejkivao da sa njim počnem i da razgovaram, i tako ostvarim svoju želju ili nedostatak koji se odnosio na ono drugo pitanje: "Ko?". To se dogodilo leta 1997. godine. Dušanka mi je već tada saopštila da ona pomalo radi sama kod svoje kuće. Pokušala je veoma nenametljivo svojom blagošću i toplinom, da me pridobije i možda, grubo rečeno, preotme od profesora. Kasnije sam od samog profesora čuo da je on za to znao.

     Dolazi istorijska i po zlu nezaboravna 1999. godina i prokleti mart mesec. Nekoliko meseci pre u medijima se sve češće ponavljala mogućnost, tada samo pretnja, o početku bombardovanja. Verovao sam kao i skoro svi da su to samo pretnje, ne bi li Miloševićev omraženi, u početku kvazi komunistički, kasnije na čelu sa njegovom suprugom, drugaricom M. Marković, kvazi socijalistički, represivni korumpirani režim, podlegao ucenama da promeni kurs svoje politike i ne pravi "probleme" više, ni ljudima u SRJ, što je mnogo manje ili potpuno nevažno, tako ni vladarima u senci koji deluju legalno preko UN, tačnije, Saveta Bezbednosti.

     "Ono što je osnovna novina moderne tehnologije jeste da je ona sve uzvrnula naglavce. Za razliku od ranijih vremena u kojima su ljudi koristili nauku da bi unapredili svoju vladavinu nad prirodom, nauka se danas meša u same zakone prirode sa učincima koji se možda mogu pokazati i kao pozitivni, ali, koji mogu otvoriti vrata strašnim i beskrajnim mogućnostima za uticanje na same prirodne zakone. I dokle će nas dovesti to izokretanje svega? (Arhimandrit Emilijan Svetogorac)

     Mnogi sve čine samo da ne ostanu prirodni, no izveštačeni. Ali šta je sa dušom? Pa duša je važnija od svega!

     "Najstrašniji neprijatelj kojeg je stvorila post-industrijska kultura, kultura informatičke tehnologije i slike, jeste užasna rasejanost čoveka. Preplavljeni milionima slika i mnoštvom različitih situacija na televizijskim programima i u medijima uopšte, ljudi gube mir svoga uma, samokontrolu, moć molitvenog sabiranja i razmišljnja, i rasejavaju se u spoljašnost, postajući stranci sami sebi, jednom rečju -postajući bezumni kao gluvi za glas svoga uma. Ako ljudi, a naročito deca, gledaju televiziju po 40 časova nedejno, kao što statistika pokazuje zaista i rade, zar onda njihovom umu i srcu ne prete Scila i Haridba, ne nalaze li se oni u procepu između đavola i tamnih morskih dubina? Većina vernih Crkve ispoveda da ne uspeva da se moli, da se molitveno sabira i da se odrekne briga ovoga sveta kao nemira duha i duše koje su pogubne po trezvenoumlje, unutarnju ravnotežu, sabrani rad, porodični mir i stvaralački društveni život. Svet postindustrijske slike se degeneriše u svet pravog idolopoklonstva. U industrijskoj eri ljudi su postali potrošači i robovi stvari koje su proizveli. U postindustrijskom društvu oni su iznova postali potrošači i robovi slika i informacija koje su ispunile njihove živote. (Arhimandrit Emilijan Svetogorac)

     Nažalost, događaji koji su usledili, bili su i ostali za rubriku "verovali ili ne". U stvari, za vreme, i nakon bombardovanja, sve mi je to izgledalo kao ružan san ili film. Jednog od tih dana imali smo i bliski susret. Sedeći na klupi sa porodicom i prijateljima u parku u centru grada, oko 19 sati iznad glava na visini od oko 100 metara, proletele su dve rakete tipa Tomahawk uz rezak zvuk mlaznog motora. Nakon 60 sekundi snažnom detonacijom potvrdile su razlog svoga postanka. Danima bez struje, kasnije i bez vode, pokušavali smo da ostanemo normalni kao da se ništa ne dešava. Tri meseca svakodnevnog bombardovanja. Čovek ne sme (a vidimo da može) nikakvim sredstvima uništavati Život, ni svoj a ni tuđi, kao ni svecelu tvorevinu Božiju. Narodna izreka kaže: "Možeš činiti šta hočeš ali ne i dokle hoćeš". Nažalost, najčešće zaboravljamo jednu od deset Božijih zapovesti: "NE ČINI DRUGIMA ONO ŠTO NE ŽELIŠ DA DRUGI ČINE TEBI".

     "Sve pravoslavno jeste bogočovekocentrično, jer ima Bogočoveka Hrista za svoje središte. Sve što nije pravoslavno - bilo da se radi o papizmu, protestantizmu, masonstvu, Jehovinim svedocima, ateizmu, ... - sve van Pravoslavlja ima zajednički imenilac: središte mu je čovek. Za nas, Hristos je Središte. Zato je lako postati jeretik, Jehovin svedok, ili mason ili bilo šta drugo, ali je teško postati pravoslavni Hrišćanin. Da bi postao pravoslavni Hrišćanin, čovek mora da prihvati Hrista, a ne sebe za središte svega.

     I upravo početak puta ka oboženju jeste smirenje, to jest svest o tome da smisao našeg života nije u nama, već u našem Ocu, Tvorcu i Sazdatelju (...)

     Konačno se (sve) završilo ??? I evo, vraćam se na priču o Dušanki.

     U leto, Dušanka preko posrednika, nekoliko puta javlja i poručuje da dodjem kod nje na lečenje. Ja prihvatam. Moja prva poseta kod nje u stanu traje oko 2 sata. Pri tom ona je pričala sat i pedeset minuta. Iskreno rečeno, kod nje sam ušao kao izduvan balon, nakon razgovora, kao naduvan. Za taj uvod izabrala je taoistička načela kineske filosofije (Jing i Jang), uz mnoštvo jednostavnih i logčnih primera. Tako je krenulo moje treće lečenje akupunkturom. Uz svakodnevne seanse (bockanje traje oko 20-30 min.) ležim opušteno na kauču, uz neizbežni monotoni glas tibetanskog monaha koji neprestalno ponavlja mantru "AOOMM, AOOMM". Ostatak vremena praćen je njenim monologom. Uvodila me je u tibetanski Lamaizam u Hindu Budizam i pomalo u Taoizam. Za mene, koji sam potpuno bio otvoren za duhovno, učinilo mi se: "To je To!" (??). Zaista, nakon tri dana primetno je bilo da sam živnuo. Osećao sam pozitivnu energiju. Bilo je vidnog pomaka i u mom fiziološkom - energetskom stanju. Moja želja za duhovnošću rukovođena njenim učenjem i savetima upijala je gotovo sve, kao sunđer vodu. Dobijao sam da čitam knjige istočnjacke filosofije. Prva među njima bila je minijaturna knjiga u izdanju teozofskog društva madam Blavacke iz Londona "Pisma tibetanskih mudraca". Ta knjižica je bila moj embrion u mom duhovnom istraživanju i iznalaženju mogućih odgovora. To je trajalo godinu dana. Prošao sam ceo krug, tri faze lečenja, može se reći sa promeljivim uspehom.

     Za vreme mog letnjeg odmora na moru u Budvi počeo sam, ako se ne varam, prvi put u svom životu iskreno da gledam štandove na kojima se nalazilo mnoštvo knjiga sa različitim temama. Naravno, mene su isključivo interesovale knjige duhovnog sadržaja. Iz nekoliko pokušaja, da pronađem svoju prvu knjigu istočnjacke filosofije, a bilo ih je dosta, nisam kupio ni jednu. Nisam siguran, a možda je to moja podsvesna želja, tek kod trećeg pokušaja sam uspeo da pronadjem knjigu koja me je privukla. Zaslugu za tu odluku i procenu, tada, prepustio bih očima i nekim osećajem? No, sada za sigurno znam, kako je odluka pala baš tada, na tu knjigu. Bila je to knjiga "Staklene oči Indije" u izdanju izdavačke kuće "Svetigora" Mitropolije crnogorsko-primorske. U ovoj knjizi mogu se dokumentovano pronaći svedočenja zalutalih ovčica, koje su spasenje i utehu potražili kod najpoznatijih gurua Indije (Sai Baba, Oschoa...) osetiivši na svojoj koži i duši one "skrivene magije" koje su im njihovi učitelji nesebično nudili. Sada, posmatrajući sve to sa vremenske distance, kako meni tako i svima drugima koji su nažalost (pri)uvučeni u druge daleke (vremenske i prostorne) religije i sekte, poručujem: "Ako ste željni lepog zrelog grožđa, nemojte ići u daleke i tuđe vinograde. Pa u vašem dvorištu, u vašem vinogradu imate ga u izobilju!"

     Kasno u jesen, moji odlasci kod Dušanke bivali su proređeni. Osetio sam izvestan zamor svim tim učestalim ponavljanjima. U pravi čas dolazi rasplet. Kruna, okidač, ili neki sličan izraz koji bi trebalo objasniti ono zaista pravo. Inicijacija (???) - to su mi Dušanka i njena ćerka Nena, koja se bavi astrologijim, predvidele, događa se u novembru oko slave sv. Arhangela Mihaila - Aranđelovdana 1999. godine.

     Odlazeći povremeno kod jednog prijatelja na duge, često iscrpljujuce sate, neke vrste duhovnih razgovora, kao pozadinu koristili smo muzičke zapise iz njegove bogate fonoteke. Obično je na repertoaru bio džez ili klasika. Ali tog, sada se može reći sudbonosnog dana, na njegovo pitanje: "Šta ćemo da slušamo?", odgovorih: "Daj neki džez". Do tada, moj interes za muziku je prirodno evoluirao. Sve stilove sam otpratio i kroz njih, kako muzički tako i biološki, sazrevao. Beattles, Rolling Stones, prelaz na Jimi Hendrix-a, hard rock, heavy metal, pop, cantry, blues, fanky, soul i na kraju Jazz. Još od svoje desete godine pa sve do nedavno, jedna posebna vrsta muzike me je pratila. Moda se menjala, a novi muzički pravci su nezadrživo osvajali i bili prihvaćeni od stotine miliona slušalaca. Moje uvo, kada bi registrovalo prve tonove muških polifonih glasova dalmatinskih klapa, srce je ispunjavalo čudnom mešavinom tuge i zadovoljstva. Harmonija tih tonova i glasova bila mi je veoma bliska. Kako, pa ja koliko znam za sebe i moje korene, nemam posebne veze za tu regiju i pesme. Mada tada nisam bio svestan toga, odgovor sam dobio od ovog trenutka. Konačan, a potvrdu sam dobio kasnije.

     "Ma pusti džez, ajde da ...", i tada dok on nije ni završio misao, ugledah u uglu sobe stari omot LP ploče na kojoj se videla pravoslavna ikona. Jasno, radilo se o srpskoj pravoslavnoj duhovnoj muzici. Rekoh mu: "Pusti onu ploču tamo, dole". On kao da je to i hteo da mi predloži, i sa radosću položi ploču na gramofon. Radi se o ploči na kojoj je snimljeno pojanje na svetoj Liturgiji. U međuvremenu smo izmenjivali neke reči, ali kada su se čuli prvi glasovi (radi se o polifonom pevanju bez ikavih instrumenata), spontano smo ućutali. Spustio sam glavu, zažmurio i potpuno se opustio uživajući u milozvučnom višeglasju. Nakon drugog pojanja, skriveno sam jednim okom pogledao u njegovom pravcu. Činio je isto što i ja. I sada dolazi najdragoceniji deo, neuporedivo vredniji od najvećeg dijamanta. Na samom početku trećeg pojanja u meni se dogadilo nešto veličanstveno, neizrecivo. Iz donjeg dela stomaka krenula je neka izuzetno jaka energija koja se lagano pela na više. Već na samom početku tog dešavanja osetio sam, prirodno, veliku uzbuđenost nedoživljenim iskustvom. Kada se energija uznela do glave, tu je bio vrhunac. Glava mi se za 5-6 sekundi pretvorila u "ogroman balon". Toplina, sila, energija koja se rasprostirala u meni bila je nešto najlepše što sam ikada doživeo. Kako se pojavila, "energija" se zatim lagano, isto tako spustila i nestala. Sve je trajalo oko 15-ak sekundi. Ćutao sam ne želeci da bilo šta pričam o ovom iskustvu. Sada, mislim da znam odgovor zašto!!!

     Nakon par dana donosim, još jednu u nizu, veoma važnih odluka. U nedelju odlazim u crkvu da prisustvujem prvi put u životu, služenju svete liturgije. Ranije, odlazio sam veoma retko u crkvu. Moglo bi se reći da sam imao i averziju prema sveštenicima i u manjoj meri, prema crkvi. Osećao sam čak i nelagodnost ako bi noću prolazio pokraj crkve. Kao važna napomena, moj je otac i ako kršten  pravoslavni hrišćanin, pod naletom u to vreme ekspanzionističke kuge 19 i 20 veka - komunizma, nemajući koga da gleda za uzor u ta teška vremena, zaboravlja na Tvorca, na pravoslavlje, tradiciju i običaje. Veoma mlad, sa 16 godina odlazi u partizane (on je rođen1926. godine). Otac mu je bio među prvim socijalistima i veliki zagovornik Lenjina. Normalno, u takvom okruženju živeci u teškim vremenima i okolnostima u kojima su komunisti proganjali sve što je pravoslavno, možda, nije imao izbora. Mnogi su na razne načine stradali. Ovo navodim da bih pojasnio sliku u kojoj smo mi kao četvoročlana porodica živeli. O Bogu i hrišćanstvu iz usta moga oca takve reči nisu se nikad mogle čuti. Sa druge strane, moja pokojna mati, poreklom iz Crne Gore, imala je više osećaja za pravoslavlje i veru u Boga. No, sve to morala je činiti gotovo tajno. Sa tim se u to vreme (ni sada nije mnogo bolje), nije moglo pohvaliti! Čovek bi od svojih bližnjih i suseda bio podvrgnut poruzi, podsmehu i uvredama. Dakle, rade nešto što nije "normalno".

     Od te nedelje, ja odlazim svake nedelje na Bogosluženje. Ubrzo, bez ičije sugestije, donosim još jednu važnu i spasonosnu odluku. Počinjem sa Božićnim postom. Četrdeset i jedan dan. To donosi još jedan, najdragoceniji dar: Svetu tajnu Pričešća. Samo do pre desetak dana post je za mene je bio nešto neprihvatljivo, nedostižno, neshvatljivo. Kako čovek da ne jede i ne pije sve što voli. I to ne tri, sedam, nego 41 dan. Nikakvu posebnu pripremu nisam imao. Nisam imao nikog ko bi mogao da mi daje pouke i savete u vezi sa ovim. U stvari, bilo me je sramota da pitam nekog sveštenika o najosnovnijim stvarima i pravilima. Učio sam se sam korak po korak, gledajući druge.

     Odlasci kod Dušanke bili su sve ređi i bezvoljniji. Poseban pečat tome dala je ona sama. Sa vedrinom i radošću prepričavao sam i prenosio joj svoje novo zadovoljstvo i iskustvo, želeci da to podelim sa njom. Na žalost (gospođa Dušanka se upokojila aprila 2002. godine), ona to nije iskreno primila. Verovatno je osetila da me "gubi". Znajući dalji tok svega ovog, iako se trudila da izgleda srećna, čini mi se da je unutar sebe osećala neku prazninu ili gubitak, jer gubi svog "najboljeg učenika" koji obećava. To bi se moglo možda, najbolje pokazati time što je najvećeg srpskog svetitelja, sv. Savu, nazivala pogrdnim imenom ("Znate, on je mason"), ponovivši to u nekoliko navrata. Shvatio sam da je došao trenutak našeg konačnog razlaza. Tako je i bilo. Otišao sam kod nje nekoliko puta u sledećih godinu dana iz zahvalnosti i kurtoazije.

     Sada se vraćam na profesora. Krajem proleća 2000. godine m.s. je lagano izvršila jedan kontranapad. Shvativši da Dušanka ne može više učiniti od onog što je već učinila, pre svega se to odnosi na medicinski učininak, odlazim kod njenog učitelja i to po treći i poslednji put. Tada sam mu rekao: "Prva dva dolaska kod Vas i sami znate, prekidao sam na pola. Znate, kad god vidim gužvu, ja se trudim da zobiđem takvo mesto. Ako bi i davali šta god za džabe, a gužva velika, zahvalio bih se i otišao. Retkih izuzeteka ima. Posebno me udaljuje saznanje kada vidim da tu preovladjuje komercijalni efekat." Izloživši mu ukratko moja gledišta, krenuli smo sa terapijom. Međutim, nakon završena dva kruga bez vidnog poboljšanja, ponovo, a sada i zauvek, prekidam "lečenje" i svaki kontakt sa profesorom. Mnogo priča sam o njemu čuo. Sada mi ne izgledaju tako kako sam ih tada doživljavao. Sada u sasvim drugom svetlu vidim tu priču. Konkretno, jedan jeromonah, kada sam mu opisao profesora i kazao priče o njemu, rekao mi je da zna za njega i da se on bavi magijom i to crnom i da za to ima najviši, deveti stepen (!!!).

     Tako je trajno napušten svaki kontakt sa tim okulističkim, stranim učenjima i aktivnostima, zauvek!!!

     Pročitavši knjigu koju sam kupio u Budvi mnoge stvari su mi se kazale.

     Kako sam krenuo u realizaciju osnivanja Dečjeg Dobrotvornog Društva Desa?

     Da ne bih ulazio u pokušaj najdublje analize, za to bi bilo potrebno više vremena, a možda ne bih ni uspeo, navešću samo ono čega se dobro sećam i znam. Sve što ću sada reći ima najčvršće veze sa Hristovim Jevandjeljem! Kako sam na početku rekao, i pored toga što su mi otac i majka kršteni, moj brat (1953.) i ja (1958.) nismo. O hronologiji delova moga života, uzrocima, posledicama, mnogim bolestima (8 puta po 20 dana u bolnici), kao i mnogim drugim segmentima mog grešnog (nekrštenog) i bezbožničkog života, nekom drugom prilikom.

     Preokret nastaje, naravno, početakom svakog dobra. Rođenjem moga sina Luke, juna 1992. godine. Mira i ja odlučujemo da ga krstimo na njegov prvi rođendan. Ali kako, pa ja nisam kršten? Već tada, osećao sam izvesnu sramotu - da u 35. godini još nisam kršten. Dakle, 06. juna1993. godine kršteni smo ja i Luka, neznavši da pored drugih važnih značenja, čin krštenja pere svaki greh učinjen do tog momenta, i otključava vrata za večni život. Ali, tu se tada završilo moje interesovanje za pravoslavnu veru. Neshvatajući puno značenje krštenja i blagodati koju mi je Gospod udelio za ispravljanje grešnog života, živeo sam i dalje kako ne treba.

     Godine prolaze sve do 1998-1999 kada nezadovoljan mnogim aspektima moga života lutam u iznalaženju rešenja. Tada se začela klica ove moje želje za dobrotvornim radom. U neformalnim razgovorima sa mojim drugarima i poznanicima česte teme bile su (nažalost i ostale) novac, materijalna dobra, sport, politika, i mnogo drugih prolaznih i beskorisnih tema. Do tada aktivan učesnik takvih razgovora, počeo sam osećati neku mučninu i prazninu. Pri pominjanju velike sume novca, koja bi rezultirala eventualno profitom, ili igrom na sreću, svako se trudio da se "dokaže" šta bi kupio, gde bi išao i sl. Kad je red dolazio na mene, ja bi se izjašnjavao na sledeći način: "Da zaradim velike pare, kad do sada nisam, neću verovatno ni od sada. A ako bih nekim slučajem dobio veliku novčanu nagradu, 30% ostavio bih sebi (sada bi to bilo 10%), a ostalo bih podelio u dobrotvorne svrhe". Reakcija ostalih bila je uvek propraćena raznim omalovažavanjem, ismejavanjem i sl. Pokušavao sam da im razjasnim vlastiti stav, da suština čovekove "sreće" (reč koju ne volim da upotrebljavam), ne dolazi od materijalnih dobara. Ako ih pak ima, dobrodošla su ako ih čovek koristi sa merom i ne zloupotrebljava ih.

     Sveti oci kažu: "Bog je stvorio svako dobro. Zloupotrebom dobra, nastalo je zlo".

     Već postoje druge, mnogo sušastvenije vrednosti, ali, nisam ni uspevao ni da dovršim misli. Ubrzo sam prestao da polemišem sa bilo kim ko nije bio sa mnom na istoj talasnoj dužini. Želja je vremenom bivala sve izraženija, mada sa izvesnom dozom straha ili neizvesnosti, mogu li ja to raditi. Odgovor je stigao kroz jednu knjigu i radostan sa suzama odlazim do sabornog hrama sv. Arhangela Mihaila (naša porodična krsna slava) da se zahvalim i pomolim gospodu Isusu Hristu.

     Nakon osnivanja, prvo što smo uradili, Mira Luka i ja, detaljno smo pretresli svu odeću, obuću, igračke i nešto knjiga u svom stanu i tako sam počeo sa organizovanim milosrdnim radom. Sada, nakon dve godine imamo dvadeset realizovanih akcija i nekoliko u pripremi. Želja mi je da, ako se steknu za to uslovi, a verujem da hoće, pronadjem pogodan prostor za kancelariju gde bih na miru ostvarivao ideje vezane za DDD DESA.

     Sada se vraćam na ono pitanje "Ko?".

     Tada, 1999. godine, razmišljalući ko bi to mogao biti, u jednom trenu pojavila se slika! Slika mi je bila poznata, mada sam je video veoma davno. Fragment iz neke bajke. Planina i na njoj kamen ili panj na kom sedi starac sa dugom belom kosom i bradom. On daje odgovore svakom ko dođe do njega. Ali, to su bajke i filmovi. Gde naći takvog mudraca. Nisam znao da ih ima u stvarnom životu. Tu su! Neki čak vrlo blizu. Ne moram ići preko sedam gora i sedam mora. Naravno, to su pravoslavni monasi duhovnici-starci koji svojim životom opitno dokazuju i pokazuju svu blagodat svetotajinskog pravoslavnog života. Odbacivši sve materijalno, predali su se jedinom spasitelju, živome Bogu, gospodu Isusu Hristu sa svojim Ocem i Duhom Svetim! Nekada su to bili svetitelji - sveti oci koji su svojom verom i dobrodeteljnim (vrlinskim) životom, činili čuda za vreme ovozemaljskog života. Nastavili su činiti čuda i nakon što su se predstavili Gospodu, svojim netljenim (netruležnim) moštima. U to su se uverili mnogi, ne samo pravoslavni hrišćani, no i ljudi drugih veroispovesti.  Na žalost, danas ih je sve manje i manje, ali dokle god ih bude, blago nama …

     Među svetiteljima poslednjih vremena, zasigurno se izdvajaju dvojica Rusa Jovana, mojoj duši izuzetno dragih, a koje neizmerno poštujem i cenim: sv. Jovan Kronštatski i sv. Jovan Šangajski (San Franciski).

O sv. Jovanu Kronštatskom

     On je uistinu bio prijatelj i duhovni otac celog ruskog naroda. Stoga su na stotine hiljada ljudi, svih slojeva i obrazovanja dolazili u Kronštat. Svi su oni tražili njegovu molitvu koju je Bog ispunjavao ... U naše vreme, kad tuđa nevolja nikoga ne zabrinjava, kad nebrojeni umiru od gladi, kad u gradovima ima na hiljade naravstveno i fizički propalih osoba, dolazi otac Jovan kao jedini između nas sa dosad neviđenim milosrđem.

O sv. Jovanu Šangajskom

     Jedan od poslednjih (za sada poslednji) svetih ljudi koji je živeo u 20. veku, jedno vreme živeo i studirao u Jugoslaviji (u Bitolju), Rus sv. Jovan Šagajski (1896-1966), živeći i činodejstvujući u Duhu Svetom, mnogima je pomagao za života i isto nastavio, nakon što se predstavio Gospodu, uslišujući molenja vernog naroda, kada nikakve zemaljske sile nisu bile u stanju da pomognu u nevoljiama. Svoje cedulje sa  imenima ostavljali su pod mitru na njegovom grobu (pod njegovim netruležnim moštima, koje se nalaze u hramu Presvete majke Bogorodice). Šest dana je telo Svetitelja ležalo u otvorenom sanduku, i bez obzira na letnju vrućinu, od njega se nije osećalo ni najmanji zadah trulenja, i njegova ruka je bila meka, neukočena ... "Tako se završio i njegov izuzetni podvig natprirodne težine - lišavanja odmora i sna, 40 godina ... Bio je isceljitelj-bezsrebrenik, prozorljivac, strogi asketa, dobri pastir, sitohranitelj, apostol-misionar, duboki bogoslov, tajnovidac-jurodivnik, i svetitelj svetskog značaja" (iz knjige SVETI JOVAN ŠANGAJSKI).

     Moj duhovni život se odvija dvostruko. Što se više trudim da živim u Hristu i po kanonima naše pravoslavne crkve koje su zaveštali sv. apostoli, uz veliko zadovoljstvo osećam i znam da moram mnogo više. Za to mi nedostaje smirenje, kojeg sada imam mnogo više nego ranije, ali lestvica na tom putu ima mnogo. Ako pogledam na dole vidim da sam se dosta popeo, posebno kad se setim da sam boravio u prašini ili blatu, ali kada pogledam na gore, ne vidim kraj. Molim se i očekujem da uskoro posetim sv. Goru Atosku i naš manastir Hilandar.

     Svako dobro od Boga Vam želim.