Sveta Crkva Božja, na osnovu Božjeg otkrovenja, koji su po nadahnuću Svetog Duha zapisali sveti Božji ljudi, već dve hiljade godina uči da se život čovekov ne završava telesnom smrću nego se produžava u drugom, duhovnom svetu, a još uvek ima ljudi, nažalost i hrišćana, koji u to sumnjaju i pitaju se da li zaista ima života i posle telesne smrti, iza groba?

      U svim naraštajima bilo je takvih sumnjalica i pitača, ali čini nam se, ni u jednom nije ih bilo toliko kao u naše doba. Iako savremena nauka, u mnogim granama, kako onim koje proučavaju mrtvu materiju, kao što su fizika i hemija, tako i onim koji proučavaju život, kao što su biologija i fiziologija, pa i onima koje proučavaju beskrajna vasionska prostranstva – astronomija i kosmonautika – sve više zalazi u jedan ogroman nevidljivi svet, čije se krajnje granice ne mogu sagledati, i prema kome ovaj vidljivi svet stoji kao kap vode prema okeanu: nailazi na sve veća čuda Božja i zagonetke i time sve više potvrđuje mnoge istine naše svete vere hrišćanske – ipak, čini nam se, nikad čovečanstvo nije tako nisko duhovno palo, tako duboko utonulo u najgrublji materijalizam kao danas.

    Gomilanje materijalnih dobara po svaku cenu, bez obzira na moral i poštenje i najniža čulna uživanja – postali su cilj ovozemaljskog života većine ljudi. A kuda sve to vodi? U kriminal i razvrat, u moralnu dekadenciju i propast, u gubitak i ovog i onog života.

      Zbog toga ako je ikoj generaciji bilo potrebno govoriti o životu s one strane groba, to je potrebno današnjoj.  Ako je ikad bilo potrebno uveriti ljude da se zagrobni život zaslužuje ovim , potrebno je to danas.

     Akt koji spada u dobročinstva za umrle jeste milostinja ili pomaganje siromašne braće naše materijalnim dobrima. Ovim dobročinstvima se doprinosi olakšavanju zagrobne sudbe umrlih duša, delom zato što čineći dobro delo siromasima mi time uvećavamo broj ljudi koji se mole za spasenje umrloga, a delom zato što čineći milostinju u ime Božje, mi time činimo delo najprijatnije Bogu; mi time zadužujemo, snabdevamo i tešimo braću Njegovu koju On voli. A kome bratu neće biti milo i neće nas voleti, kad mi činimo dobro njegovom bratu, koga on voli?

     Ako to ljudi čine iz zahvalnosti, iz želje da da ljubav uzvrate ljubavlju, da uslugu vrate uslugom, onda se tim više to može očekivati od Onoga koji je u srcu ljudi udahnuo osećanje ljubavi i zahvalnosti, iz kojih proističe uzajamnost u uslugama. A pri tom ko daje siromahu, taj ne da daje samo bratu Hristovom, nego samome Hristu Gospodu. Našim telesnim očima to je nevidljivo, ali vidljivo je Božjim.

     O ovom svedoči Sam Bog ustima premudrog Solomona: Ko poklanja siromahu, Bogu pozajmljuje, a Gospod će mu platiti za dobro njegovo (priče 19, 17). Ukoliko više dobrim zadužimo Boga, utoliko će On više da nam vrati - onim što prosimo od Njega. Jer, niko nije bolji, tačniji, i revnosniji dužnik u vraćanju duga - od Boga. Prema tome po sili uzajamnosti, postoji siguran osnov da Bog neće ostaviti neispunjene naše molitve za oproštaj grehova naše upokojene sabraće, kad mi za spasenje njihovo dajemo milostinju svojim siromašnim bližnjima, braći Hristovoj, i time zadužujemo Njega, Gospoda.