Akcija 25

     Dana 13. oktobra 2002. godine dobili smo pismo od gospođe Petrije Ilić, sledećeg sadržaja:

     "Poštovani!

     Moje ime je Ilić Petrija, i ja sam samohrana majka teško bolesnog dečaka Nikole. Pišem Vam u nadi da će te pronaći načina da mi pomognete, pa makar i  pročitate samo ovo moje pismo.

     Verujte mi, svaki dan za mene predstavlja, strah, strepnju, nervoznost, bol i tugu, ali ipak se hrabro borim, ne posustajem, izdržavam sve muke i nevolje koje su me zadesile i snašle u životu. Ljubav prema njemu je se što imam kao i ovo malo snage da probam i na ovaj način da mu pomognem, ali ne mogu sama. Svakog trena sam pored njega i noću i danju , evo već pune tri godine odkako se ovako teško razboleo . Ne radim nigde, nikakvu pomoć za njega ne primam ni od koga, od svih smo napušteni. Suprug me je napustio i ostavio samu sa njim, ovako teško bolesnim. Uopšte ga ne viđa, niti ga finansijski, materijalno bilo šta pomaže. Rodbina svi su digli ruke od nas, jer ovo ovako dugo već traje. Sama se borim oko njega, ali i moje zdravstveno stanje je svaki dan gore i gore. Ovih dana se napunila ravna godina dana od kako sam sa njim u bolnicama neprekidno, non-stop.

     Do sada sam tri puta ležala sa njim u institutu za majku i dete na Novom Beogradu. Ovaj treći put sam sa instituta - 6. avgsta 2002 prebačena sa njim u bolnicu "Dr. Dragiša Mišović" na Dedinju, bolnica za plućne bolesti i tuberkulozu za decu, i tu se sada trenutno sa njim nalazim na trećem spratu.

     Za sada smo stalno u bolnici  pošto privatno nemamo kud, nemamo gde. Imam želju i živim u nadi, da će neko od Vas da nas obiđe i posetiu bolnici, i da se u sve uveri i vidi kako dečak koji je preživeo, kako su doktori rekli 5 puta kliničku smrt, i da vidi sve njegove otpusne liste i dijagnoze bolesti. Nadam se i živim u nadi da na ovom svetu , postoje još humani ljudi.

     Dečak Ilić Nikola je rođen 14.12.1993 iz uredne i normalne trudnoće, kao zdrava, normalna i napredna beba. Razvijao se, rastao i napredovao sasvim normalno. Majčino mleko je sisao skoro oko dve godine. Uredno je primio sve vakcine,. Na vreme je počeo da govori, priča, na vreme je prohodao. Malo je lošije, slabije jeo, ali je bio živahan, vredan, pametan, inteligentan, bistar. Mlečni zubići su mu brzo propali i naglo su počeli da se kvare i zbog toga je imao česte infekcije po ustima i desni su mu krvarile. Često je odbijao hranu, zadržavajući je po ustima i bio je sklon čestom povraćanju. Do 6. godine nije nikada primio injekcije, samo je pio antibiotske sirupe po potrebi, kad se prehladi ili dobije skok temperature. Prvi put se ozbiljno razboleo 1998. u decembru, skok temperature, malaksalost, mlitavost, modre periferije. Dijagnoza je bila "meningitis-hemofilus". Petnaestog dana lečenja, intra-venska terapija i posle toga se potpuno bez ikakvih posledica oporavio. Međutim krajem oktobra 1999. god. ponovo isti simptomi, lečen kao: "meningoencefalitis"

     ... I epi napadi. Od te neurološke terapije tada pada u komu i ide na veštačko disanje na aparat u intezivnu negu i tako potraje skoro mesec ipo. Tada sam morala da kupujem privatno razne skupe lijekove i injekcije. Rekli su mi doktori da je kraj, ali uz mene donekle oporavio. Uz moju pomoć počeo je da pomalo hoda, priča, da jede, ali vid je 100% ostao oštećen (atrophia O.P.optical). Muke su to Isusove bile sa njim, oporavljati ga a ništa ne vidi. Međutim posle svega toga ponovo ista infekcija, isti simptomi, malaksalost, uspavanost, ali je sve to kraće sada trajalo, i dalje nije video. Vodila sam ga u "Sveti Vid" kod "Fjodorovih" da pije neki lek iz Nemačke (oko 100 eura jedna kutija, mesečno). Opet, četvrti put oktobar 2001. god. isti simptomi, ista infekcija-meningo-encephaltis. Pada u komu, 6 meseci u šoku na intezivnoj nezi na apratu za veštačko disanje-tri meseca. Za to vreme nekoliko puta nastupa klinička smrt. Od tada stalno leži u krevetu, ne može sam da se pokreće, pomera, samo uz moju pomoć, ne govori, i dalje ne vidi, skoro sve vitalne funkcije su uspavane, usporene, zatajile, samo što po malo jede na usta. Pravo je čudo da je sve to izdržao. Treba mi puno pelena za presvlačenje, krema, šampona za kupanje, šišam ga negujem, okrećem, prevrćem, presvlačim stalno.

     Posvetila sam svu pažnju njemu, jer nemam više nikoga. Ovaj put su doktori ustanovili kod njega-nedostatak imuno-globulina i svakog meseca mora da primi po 10 grama tog - IMG-a u venu, a on košta 10 grama - 500 eura. I to mu je sada osnovna terapija. Njegovo stanje je i dalje teško, često ima skokove temperature i do 40 ^O C , ali se borimo. Svaka pomoć bi mi dobro došla, bilo šta od ovog što nam treba, jer sam zaista u vrlo teškoj situaciji. Očekujem Vaše razumevanje i humanost prema meni, jednoj majci koja se nalazi u paklu.

     Unapred veliko HVALA."

     Ukoliko želite da vidite originalno pismo kliknite na linkove: strana 1, strana 2, strana 3, strana 4, strana 5, strana 6, strana 7, strana 8.

     Istog dana (13. oktobra 2002.) dobili smo još jedno pismo od gospođe Kristine Radović-Marić, koja je ležala u bolničkom krevetu nasuprot Nikole i njegove majke Petrije. Pismo je bilo sledećeg sadržaja:

     "Gospođa Petrija je jedno izuzetno stvorenje, majke nad svim majkama ovoga sveta. Sa svojih 40 godina izgleda poput starice, iznurena, bleda, praznog pogleda, očiju prepunih suza.

     Na nagovor nas par majki koje smo ležale na Dedinju u bolnici sa svojom dečicom, Petrija je napisala jedno pismo. Na sebe sam lično preuzela odgovornost da ću ga isfotokopirati minimum u 20-30 primeraka i poslati na razne adrese, u nadi da će se naći barem neka pomoć. Prava bi bila pomoć pronaći donatora i sakupiti 50 000 eura i omogućiti na taj način lečenje u Londonu, a svaka "sitna" pomoć takođe malom Nikoli i Petriji znaći puno! Pod "sitnom" pomoći podrazumevam i pelene, pribor za ličnu higijenu, hranu...bilo šta! Ta dva bića su apsolutno sama na ovome svetu, 3 godine bez prekida borave po bolnicama , ostavljeni i zaboravljeni od svih pa čak i od strane medicinskih radnika, koji samo odmahuju glavom ...

     Trenutno se od avgusta nalaze u K.B.C. Dragiša Mišović na dečijoj klinici za tbc i plućne bolesti na III spratu gde je Nikolica primljen zbog teške upale pluća. Dečak ne reaguje na antipiretike (izuzev Novalgetola) iako je stalno pod temperaturom. Hranu odbacuje  i sama slika je pravi pakao! Ali Petrija je tu i gaji nadu! Soba joj je prepuna skripti i kniga iz svih mogućih polja medicine, 24h  dnevno oči su joj širom otvorene, bolnicu ne napušta ni na sekundu!!!

     Nevolja je što se Nikolina bolest ne može odrediti. Navodno po rečima lekara, mali je 5 puta bio u kliničkoj smrti, i tri puta preležao "meningitis". Verujem da vama kao i meni poput laika na tom polju, deluje nemoguće! Potom su Nikolu proglasili da je "bolesnik bez imuniteta", pa se opet onako laički pitamo svi-kako je mogao da živi punih 9 godina, i da preživi sve ovo gore pomenuto, a da nema imunitet ?! ... I naravno dok su marni doktori ustanovili, da dete nema imunitet i da je sve simtome imao zbog toga, 3 godine su naprosto izbrisane.

     Izbrisane u smislu da je lečen od bolesti koje nije ni imao i to lekovima za "epi" napade, lekovima koji oštećuju ceo mozak, usporavaju rad ćelija, tako da dete sada niti vidi, niti može da se pomera, govori ... Sada kažu "mozak ne radi". Opet se pitamo ako ne radi, znači da mališa ne oseća, a ako ne oseća, zašto i kako jauče kad ga bodu iglama, zašto se sav strese kad lupe vrata, i krenu suze kada ga majka pomazi? Zašto, kako ... Niko ne zna!

     Petrija veruje da za Nikolu ima leka, a da bi se lek pronašao potreban je pravi doktor, koji bi Nikolu pregledao, a ne samo slegnuo ramenima i dao detetu inekciju za spavanje.

     Ukoliko ste u mogućnosti (a verujem da jeste) posetite Petriju, uverite se u svaku moju a i njenu reč. Pomozite joj da dođe do pravog lekara, do inostranstva gde su takva deca stigla, a sada su sa svojim mama negde u nekoj šetnji po parku. MOLIM VAS!

     Lično ja u četvrtak ću joj odneti u bolnicu nešto malo hrane, pelena i voća...znam da je to u mojoj moći, ali dalje od toga i pisanje vama ja ne mogu. Zato Vas od sveg srca molim, napravite Vi II korak. Od srca Vam se zahvaljujem!

     Kristina Radović-Marić

     Goce Delčeva 3/15

     11070 Novi Beograd

     tel: 011/601-333 i 063/888-601

     13.10.2002"

     Ukoliko želite da vidite originalno pismo kliknite na linkove: strana 1, strana 2.

     Iz dokumentacije koju su nam poslali jasno se vidi da ova dva pisma koja smo dobili potvrđuju sve što je u njima rečeno, a i više. Petrijin sin, sada devetogodišnji Nikola, koji je bio zdrav do svoje šeste godine, što se i vidi iz slika dole (kliknite na slike ukoliko želite da ih pogledate u punom formatu) i živeo potpuno normalnim životom, razboleo se od serije težih infektivnih-imunoloških bolesti.

Nikola sa majkom Petrijom na proslavi svog 3. rođendana	Nikola kod bake u vreme dok je još bio zdravo dete

Nikoline slike iz bolnice za vreme naše akcije

     Ukoliko želite da pogledate deo dokumentacije koja svedoči o njegovoj bolesti, a koju ovde objavljujemo kliknite na linkove ispod:

     U ove tri godine njegovo stanje se pogoršavalo uz povreme remisije. Njih dvoje ostavljeni su i zaboravljeni od svih. Uz to, Nikolin otac ga je napustio od kako se razboleo, bez ikakve finansijske i druge  pomoći. Majka poslednjih godinu dana živi sa njim u bolnici i samo svojom ogromnom ljubavlju i snagom održava Nikolu u životu.

     Odmah smo se odazvali na apel i posetil ih nekoliko puta, poslednji put 24. novembra 2002. godine na Mratindan, ujedno i dan kada se slavi Sveti Kralj Stefan Dečanski. Činićemo to naravno i nadalje.

     Za početak, doneli smo im pelene, hranu, sokove, lek Ginko Biloba, Pavlovićevu mast, sredstva za ličnu higijenu, knjige i kolica koja će Nikoli omogućiti da promeni položaj prilikom ishrane, jer ne može samostalno da sedi.

     Ovom prilikom molimo sve koje mogu da pomognu u bilo kojoj formi da nam se jave. Unapred se zahvaljujemo.